Naslovna > Glazba > Interview: Damjan Babić (Crvi)
crvi

Interview: Damjan Babić (Crvi)

S Damjanom Babićem našao sam se u beogradskom kafiću Kofein gdje smo popričali o raznim temama, radu u glazbi, na sceni te o njegovom bendu Crvi. Debitantski album “Piše nam se dobro” objavljen je 2. 2. 2017. na etiketi više manje zauvijek na području zemalja Balkana te Gezellig Records u SAD-u, a do danas ga su ga kritika i fanovi odlično prihvatili. Bend Crvi planiraju nastupe u regiji, a do kada ne dođu i u naš grad pročitajte transkript intervjua koji je emitiran u emisiji Valna duljina na datum 4. 4. 2017.

 

BB: Svirao si po raznim bendovima, u vlastitim projektima odnosno u bendovima u kojima si bio autor te u onima gdje si obavljao sviranje instrumenata. Koja je razlika između uloge nečijeg “plaćenika” odnosno “instrumenta” i uloge autora?

 

DB: Plaćenik sam bio u stvari samo kod Ide u bendu Lollobrigida ali ni tamo nisam bio plaćenik. Za što sam bio plaćenik su tezge u pozorištu i Lollobrigida, možda bi to mogao da svrstam u tu kategoriju. Samo što ja nisam takav, ja imam fundamentalni problem sa tezgarenjem, ja volim sve to što radim. Nikada nisam radio nešto što mi se ne radi, u tom smislu nikada nisam to odrađivao. Ja volim da uložim puno ljubavi, rada i truda, gledam da oplemenim svaku predstavu. U tom smislu u porozištu i predstavi koja ima npr. bezveze električnu gitaru koja treba da glumi akustaru; ja unesem tu akustaru zato što je to u interesu predstave i celog rezultata, doprinesem koliko mogu, a isto tako i sa Lollobrigidom. Mislim da mogu da kažem da sam bio veoma veran gitarista tog benda. Ali neka šizma se tu javila oko toga da je meni možda previše stalo do muzike i baš zato što ne volim da otaljavam i odrađujem stvari zbog neke kinte, naročito ne kad je u pitanju umetnost i bend. Na kraju sam zaključio da se mi nikada nećemo složiti oko toga šta taj bend treba da bude.

 

Crvi su različiti u tom smislu što sam sebi zadao zadatak da pošto sam uvek i u 90% slučajeva bio band leader, taj koji gura ljude na probe, koji gura ljude na koncerte, koji gura ljude u kreativnost sa nadom da će to da klikne i da će ljudi sami da se, em sami em kroz rad i napredovanje tog benda, što više uključe u to. Sa Crvima sam odlučio da budem i frontman, da ne budem samo tihi band leader nego da i na sceni budem vođa.

 

Crvi - Pise nam se dobro - cover by Filip Martinovic

 

BB: Znači, koliko razumijem nijanse su u razlikama između slučajeva kada bi bio kao član “instrument” nečiji, jer razumijem da uvijek daješ maksimum od sebe.

 

DB: Uvek bi donosio pesme, uvek sam bio, da ovo ne zvuči pretenciozno, kreativna sila u svakom bendu. Ja uvek donosim pesme, uvek doprinosim zadatim dionicama, uvek me ima u svemu tome. Posle Bowieve smrti ona neka njegova, neki intervju s njim, gde on odgovara na neko pitanje gde se on oseća dobro, pa kaže: “Dobro je kada uđeš malo dublje u vodu nego što se osećaš prijatno, taman da ne možeš da osetiš tlo ispod. Tada si na dobro mestu.”; u smislu da je za umetnika dobro prihvatiti malo više zadataka i malo više stvari nego što mu je prijatno. Ljudi sad vole da koriste termin “comfort zone”, znači ja sam razumeo da on za sebe kao i za umetnike propagira mali izlazak iz toga, da si malo dublje u materiji. Ima i Tom Waits koji kaže: “Prsti vole da rade ono što im je poznato, treba lomiti to.”; tako da su Crvi za mene takva avantura. Hteo sam da budem pevač-tekstopisac pošto sam usavršio ulogu gitariste i sideman-a. Hteo sam da probam nešto što nisam radio za šta sam mislio da imam dara.

 

BB: Kad smo već kod Crva i albuma “Piše nam se dobro” koji je objavljen je 2.2. ove godine, koliko razumijem pjesme si napisao ti a aranžirao si ih zajedno s bendom. Kako bi nekom, tko možda nije čuo za Crve i vašu glazbu, objasnio o čemu se tu radi? Koji je to neki stil ili žanr ili zvuk kojim se vi bavite i koji su neki od motiva koji se provlače kroz vaše pjesme?

 

DB: Što se tekstova tiče sve je jako lično. To je iz mene, iz nekih životnih iskustava i prilika koje sam imao, a s kojima nisam baš umeo da se suočim ili da razrešim u životu, pokušao sam to da uradim kroz pesmu.

 

 

BB: Odlično, znači baviš se ajmo reć nekakvim kreativnim radom koji je ujedno i tvoj ispušni ventil, da se suočiš sa svime time.

 

DB: Zato što to nisam imao kuda, mislim da taj album jeste neki krik, stvarno. To je jako iskreno s moje strane. Voleo bih da za daljnji rad u bendu da pokušam da konstruišem narativ koji nije samo lični, možda i neke pesme iz trećeg lica, tako da ne bude uvek “ja”. Ali u tom trenutku mi je to bilo potrebno i ovaj album je slika toga.

 

BB: Ajmo još malo o albumu, koliko sam razumio svi vi izuzev Vladimira, dolazite i djelujete već dugi niz godina po razno-raznim bendovima, glazbenim projektima ili kako se to već može nazvati, no Vladimir dolazi iz kazališta i kompozicije.

 

DB: Nije tačno. Ja sam najozbiljniji veteran domaće scene. Ja sam od 2002. do sada na mapi, beogradskoj. Benini se pre skoro dve godine doselio iz Južne Afrike i krenuo da svira po bendovima. Ivan je ušao u scenu, ako ne grešim, 2010. kada je otišao u Banja Luku sa Bitipatibijem. To je za Ivana i Marka Ajkovića ulazni prag u scenu, oni pre toga nisu postojali. A Vladi je bend Crvi.

 

BB: Da, kažem da on je prvi koji od sada svira u nekom “službenom” bendu. Htio sam pitati da je jako zanimljivo kako ste Vladimira odabrali da smiksa i isproducira album. Zanima me kako je do toga došlo i čime je Vladimir morao garantirati da mu taj zadatak povjerite odnosno da mu povjeriš?

 

DB: Pa Vlada je mene zvao jer sam pravio promjene po bendu. Saradnja sa Vlastelicom se završila jer sam shvatio da nema vremena da pored Repetitora koji je ozbiljan bend i sa svim obavezama tu i sa količinom vremena i mentalne i kretaivne energije kojom Vlastelica  raspolaže, da ovo nije dobro za njega. Odnosno, možda je dobro za njega ali nije dobro za bend. I onda se u tom periodu javio Vlada sa idejom: “Ja hoću”. Ali smo neposredno prije toga radili jedan lepi projekat za Žikicu Simića, “Tajanstveni voz”. Svirali smo u čast njegove emisije i u čast po mom mišljenju jedne ere u gradu Beopgradu koja se vrtela. 92-ka se završila, Žikica Simić je dinosaurus te ere i to je bio kraj toga i svirali smo taj koncert. Vladi se to svidelo, svideo mu se taj ambijent i svidelo mu se da svira rock i nas dvojica imamo već šest-sedam godina saradnje, a njemu je to došlo prirodno. I ja sam to prihvatio. Ja sam hteo Vladu. Vlada je odličan kompozitor i hteo sam nekoga, pošto je u domaćim uslovima teško naći kvalitetne ljude koji takođe imaju puno vremena, odlučio sam da bez obzira na Vladina zauzeća da prihvatim njega jer čak i u tom malom procepu vremena koji ima može puno da se uradi. Dakle, zato sam se opredelio na taj način da se borim sa nedostatkom.

 

Ja volim da se fiksam muzikom, ja sam muzički narkoman. Ja bi voleo još tri ovisnika sa kojima mogu da sedim svaki dan po pet sati u studiju. To je ono sa čim sam se povezao kad sam bio tinejdžer i kad sam krenuo da sviram po rock bendovima. To je ono što mi se svidelo i uvek ću težiti tome. Ali to je gotovo nemoguće u ovim uslovima. Tako da Crvi su jedan bend zdravih muzičara koji dobro razmišljaju o tome i koji ipak umeju u nekom kratkom roku da nađu neka rešenja i da promisle pesme da završe. Težak je porođaj, dugo traje ali budem zadovoljan pesmama.

 

Crvi - press fotografija - crno-bijela - web

 

BB:  Ajmo još malo o albumu. Recenzije od strane kritike, barem ove koje sam ja uspio do sada pročitati poprilično su pozitivne. Jedna recenzija čak govori o tome da ste postigli nekakav “albinijevski” zvuk.

 

DB: Da, odlično. Taj tip, to je City Magazine, ovaj Janković.

 

BB: Da, to je City Magazine, dr. Aleksandar S. Janković.

 

DB: Odlična recenzija. Bre, nikad nisam bio toliko zadovoljan recenzijom albuma kao što sam bio zadovoljan tom recenzijom u City Recordsu.

 

BB: City Magazine.

 

DB: Bože, jesam rekao City Records? Strašno, strašno.

 

BB: Postoji i City Records, ja mislim.

 

DB: Bilo bi dobro da ljudi ne znaju što je City Records, sada kad sam izgovorio. Dakle, City Magazine. Hteo sam da kažem: “Nailed it”. Tip je veoma tačno pročitao šta je to i lepo je rekao to za Albinija i lepo je rekao još neke razne stvari. Ono što mi se dopalo kod te recenzije je što nije neki glupi hvalospev ili neko glupo čaršijsko pljuvanje, jedan onako prilično objekativan i tačan pogled na šta je taj album i šta je taj bend, vezano za koga je ta muzika, šta sija iz toga, kakav je izraz. Dakle, preporučujem ljudima da to pročitaju, da ne rezimiram i ne recikliram, pročitajte tu recenziju albuma, to je stvarno nešto najbolje.

 

BB: Slažem se. Dosta je, kako si rekao: “Nailed it”.

 

DB: Da, kažem ti. Bez da nam liže jaja, bez da nas pljuje. Pošto živimo u vreme ozbiljne propasti novinarstva taj čovek ga je pokidao stvarno. Svaka mu čast, pravi novinar, onako kritičko razmišljanje, zdravo, nemaliciozno, retko dobro.

 

BB: Htio sam te pitati dali je bila neka namjera da taj “albinijevski” zvuk postignete ili je to nešto što se jednostavno desilo tako?

 

DB: To se jednostavno desilo. Taj “albinijevski” zvuk je mnogo više važio za prvu postavu benda sa Vlastelicom i sa Gagijem i sa Ivanom. Ova je postava malo pedantnija i više usmerena ka popu. Ja kapiram da ljudima taj album ume da zvuči kao jedna velika noise-ara, ali nije. To kažem zato što je Domagoj to rekao jer je prepoznao “Propast” i “Zgužvana pesma” kao izuzetno pitke pesme, kaže, u jednoj velikoj noise-ari. Ja ne doživlajvam to tako. Imao sam bendove koji su mnogo više bili nastrojeni protiv pesme, anti pesme. Ovo je ipak singing i song-writing bend gde se često ima i refren i zdrava strofa i ne jede se mnogo govana dok se dođe do početka pesme, da tako kažem. Pesme, onako po pop modelu, brzo počnu.

 

BB: Ajmo dalje malo o materinjim jezicima, to je neko područje koje mene osobno zanima. Prema mojem mišljenju dosta naših glazbenica, glazbenika i bendova iz Hrvatske, Srbije, Makedonije i regiona bježi od pisanja pjesama na svojim vlastitim materinjim jezicima. Najčešće tada pjesme pišu na engleskom, u velikoj većini slučajeva, rekao bih prvenstveno iz nesigurnosti u izražavanju, a sekundardno vjerojatno misle kako će prije uspjeti ili bolje uspjeti, šta god, ukoliko rade na engleskom. Moje pitanje je, čuo sam u nekom intervjuu da si bilingualan, no zanima me kako si se odlučio s Crvima raditi pjesme na srpskom jeziku, na tvojem pretpostavljam materinjem jeziku. Koliko te čujem savršeno pričaš srpski.

 

DB: Hvala.

 

BB: Bolje nego engleski.

 

DB: To nije tačno. Ja dobro govorim srpski jezik zato što sam iz takve kuće. Moj otac je bio sjajan novinar, jedan od boljih jugoslovenskih novinara. I onda nisam mogao da ne pokupim barem do neke mere zdrav srpsko-hrvatski.

 

Mislim da su ti porivi koje si naveo, zašto ljudi to rade, mislim da su oni grozni. Po mom mišljenju uvek imaju užasan rezultat. Zašto pevam na srpskom, ima nešto što je vezano za autentičnost i za identitet. Mislim da je to jako važno da to bude na srpskom jeziku. Nije problem da ja napišem neki tekst na engleskom i da pevam zato jer ja imam pravo na to. Ja sam od svoje devete do svoje petnaeste živio u New Yorku i tada je lako pokupiti jezik ako imaš sluha, mislim da je moja sintaksa mnogo više na engleskom jeziku nego drugačije, ali sam alergičan na domaće bendove koji pevaju na engleskom jeziku, baš kao što si rekao. To je nesigurnost, a onda još mnogo gore, nekakva kalkulacija da će biti više uspeha. Ja ne volim te vrste kalkulacija. Da, ja želim da moj bend uspe i želim da on stigne onoliko daleko koliko može ali kad sednem da pišem pesmu to ne može da bude misao. Znači misao je nešto iskreno šta želiš da kažeš, da bi bio šmek mora da bude materinji jezik. Ljudima koji to nije materinji jezik nebi trebali to da rade, ako ti je materinji Swahili onda tako pevaj. Tada će biti soka, tada će biti meda i u tome je šmek. Mislim baš zato nebi bilo loše da probam i neke tekstove na engleskom zato što možda bi baš ti tekstovi bili sočni, ali za sad se držim materinjeg jezika zato što mislim da je u tome veći šmek.

 

Krautrockeri 70-tih su napravili autentičnu novu muziku nasuprot anglo-saksonskom pop rocku i mislim da je plemenito za ljude iz istočne Evrope da isto imaju takve ambicije. Jako je glupo biti  jugoistočno evropska verzija anglo-saksonskog proizvoda. Oni su to napravili, šta će njima i bilo kome “less than”. To nikada neće biti dobro kao ta PJ Harvey, ti ne možeš to, jednostavno ne možeš. Ako govoriš na materinjem jeziku imaš veću šansu ustvari da se zbližiš tom svom idolu nego tako što ga jeftino imitiraš, ako nije grozno da to kažem.

 

BB: Naravno da nije grozno da to kažeš.

 

DB: Hoću da kažem, ljudi se iznenade ali volim da pomenem bend Eyesburn koji je krajem 90-tih po mom mišljenju bio najbolji domaći bend. Oni su tad vladali gradom Beogradom, imali su odlične albume odnosno odličan album “Fool Control” koji su pevali na tarzanskom engleskom. Ne volim heavy metal, nisam neki miljenik reggae-a, ali to je bilo živo i to je bio ozbiljan bend za mene. Znači, progledao sam kroz prste tom engleskom i tome što ne volim taj žanr. Samo hoću da kažem, nasuprot ovome što pričam moguće je i na taj način postići nešto autentično, nešto iz čega energija sija. Ali ja nebi, ja bi da se držim toga da smo mi istočnoevropski bend koji da, volimo rock and roll iz Engleske i Amerike, ali pokušavamo da to prenesemo ovde.

 

BB: Spominjao si intervjuu razne druge glazbenice, glazbenike i neke bendove, što lokalne što strane. Što je nešto što ti slušaš u slobodno vrijeme? Možda nešto od recentnije glazbe ili nešto što ti je obilježilo život i tvoj glazbeni ukus odredilo na neki način?

 

DB: Previše je toga. S obzirom da sam ja 80-to godište ja sam neminovno grunge dete. Počeo sam muziku tako što nisam baš znao gde da idem, bio sam klinac u Americi ali tada je MTV bio na kraju.

 

BB: Zlatne 90-te, početak 90-tih?

 

DB: To je zalakazak MTV-a. Recimo da je za mene alternativna muzika umrla negde oko ‘97 u mainstream-u sa onom MTV dodelom nagrada kad su Smashing Pumpkins odneli sve nagrade. Posle toga je sve umrlo. Mislim, otišla je zdrava muzika na druga mesta, ali MTV to više nije zastupao. Oni su odabrali neku drugu taktiku. Pošto sam kao klinac imao priliku da gledam “120 Minutes” i da znam ko je Rebecca de Ruvo, ja sam se povezao sa tim i onda je grunge nudio ulaz u malo apstraktnije benove kao što su Sonic Youth, kao što su The Fall. Sve me je zanimalo i onda sam se doselio u Beograd koji je nudio tada ogromnu kulturu. Upoznao sam se s nekim ljudima koji su slušali fenomenalne bendove za koje nikada nisam čuo u životu. Oni su znali tko su The Saints, tko je Mark E. Smith i njegov bend The Fall, oni su znali šta je Death In June, oni su znali milion stvari. Bila je jedna ekipa u Beogradu koja je puno volela i slušala post-rock, jedan tip Mercer na 92-ci koji je puštao sve to – Mogwai, Godspeed You Black Emperor, Tortoise, sve to što je post-rock. Kroz Jon Spencer Blues Expolsion sam dobio i Gun Club i The Bad Seeds i The Cramps, i garažnu muziku, jako sam se zaljubio u neo-folk, mislim na taj Death In June. Svidela mi se čitava ta anti-macho estetika koja nikada nije zaživela u Beogradu, znaš, srbi vole mačo i gitare. Srbi vole funk-rock, barem je tako bilo krajem 80-tih i početkom 90-tih. Ta post-rock struja nije zaživela ovde nikako, a krajem 90-tih slušali smo priče o Zagrebu kako to tamo cveta i ako sviraš gitaru u Zagrebu onda voliš post-rock. Mislim, to je bila priča koju smo čuli, a najdisonantiniji bend koji je ovde bio tada su bili Darkwood Dub na početku, sve dok nisu otišli u lounge.

 

Pa bože, koliko muzike ima, mnogo sam voleo Animal Collective, oni su neki užasno originalan autentičan bend za mene bili, nešto što je psihodelija ali nije “revivalist” psihodelija kao Spiritualized ili danas Tame Impala, kao u smislu muzike koja se već dogodila pa je sad vraćaš. Animal Collective su nudili nešto sasvim novo. Beograd je bio sjajan za mene, otišao bi u Dom Omladine, gledao bi neki film kad sam imao 18 godina, zvao se “Step Across The Border”, dokumentaran film gde je glavni lik izvesni Fred Frith, ekperimentalni gitarista. Beograd je bio super prema meni tada, imao sam interesovanja i umeo sam da ih izgradim, trčao bi po kinoteci da gledam Pasolinija, trčao bi u Dom Omladine da gledam filmove o apstraktnim noise gitaristima, to što me zanimalo toga je i bilo.

 

Beograd ga je izduvao malo posle, mi smo možda videli samo Trans Am od mom mišljenju važnijih bendova dok je kod vas bilo i Mogwai i Pixies, Explosions In The Sky, kod vas su se ranije otvorila vrata, barem što se te muzike tiče koja je mene zanimala, taj post-rock, Kranky, Warp, Thrill Jockey. Ti bendovi su retko kročili ovde.

 

BB: Pročitao sam na web-stranici ljubljanskog Radio Študenta kako već spremate nove materijale te da na novi album nećemo dugo čekati. Tamo također piše da namjeravate proširiti instrumentacije i eksperimentirati s klavijaturama, semplerima i drugim raznim metodama koje u osnovi nisu iz žanra kojim se bavite. Što možemo očekivati u tom pogledu odnosno u tom smjeru na tom novom nadolazećem albumu?

 

DB: Voleo bi da se ne zaključamo u problemu drugog albuma i da to prevaziđemo što hrabrije. Svakako novi zvuci, novi pristupi, iskreno rečeno nemamo još ništa fiksirano i planirano, mi razmišljamo. Ideja bi bila napraviti veliku količinu pesama na čega smo na tek pola puta sada, tako da napravimo jednu količinu materijala, da možemo to da sagledamo i da onda vidimo šta ćemo sa tim. Tako da nećemo žuriti, to se neće sigurno dogoditi sutra, ali do kraja godine bi trebalo ući u studio, to je sigurno.

 

BB: Znaći iduće godine možemo očekivati nešto eventualno?

 

DB: Iduće godine, pošto treba smisliti gde, treba naći studio, treba smisliti metod snimanja i kako ćemo to da izvedemo, ali želimo da imamo što širi katalog pesama od kojih možemo da odaberemo dobar album. U tom smislu nećemo da žurimo.

BB: I to je to. Zahvalio bi ti na ovoj divnoj suradnji i što si, ponavljam, odgovorio i pristao na ovaj intervju za naš Radio Student, hvala ti lijepa. Do neke iduće prilike, dok se vidimo u Zagrebu ili Beogradu ili tko zna gdje.

 

DB: Hvala tebi, hvala vama.

Razgovor vodio: Bojan Bojkov