Naslovna > Glazba > Interview: Vladimir Marković (Presing)
Vladimir Markovic 1 by Vesna Radovic

Interview: Vladimir Marković (Presing)

Bend Presing jedan je od onih koji su prošli ispod mog radara. Priznajem da sam prvi put tek nedavno obratio pozornost na njihovu glazbu, kada je Presing najavljen kao drugi bend koji će 25. 5. 2017. nastupati uz Bitipatibi u zagrebačkom klubu Močvara.

 

Upravo je Una Gašić ta koja je izjavila da je njoj Presing jedan od najboljih bendova ikada, pa sam se osjećao odgovornim da poslušam o čemu se tu radi. Krenuo sam s retrogradno preslušavati cijelu diskografiju koja se može preslušati na https://presing.bandcamp.com/ i ubrzo sam shvatio da se tu radi o ozbiljnim glazbenicima koji su od početaka pa sve do danas prošli kroz razno-razne glazbene teritorije, no koji na cijelom tom putu bivaju svoji i jedinstveni.

 

Na pitanje dali sam voljan popričati s Vladimirom Markovićem zvanim Kraka odgovorio sam potvrdno i ubrzo smo dogovorili termin preko interneta. Iako sam razgovor snimao na svoj kompjuter, veza je bila dosta loša tako da je snima Vladimira bila dosta loša, no Vladimir je srećom snimao sebe na svojoj strani na digitalan snimač, tako da je kvaliteta zvuka izvanredna. No, to je manje bitno za ovaj slučaj gdje se radi o transkriptu našeg razgovora.

 

Vladimir Markovic 2 by Vesna Radovic

 

BB: Moram primjetiti da je Presing vjerojatno jedini bend za koji ja znam koji se nakon prekida djelovanja tri puta iznova pokretao i vraćao na scenu. Što vas to tjera da se ponovo i iznova vraćate? Znam da djelujete i u drugim glazbenim bendovima i projektima, no dali je ljubav prema bendu Presing jednostavno prevelika da bi se zauvijek napustila?

VM: Pa ljubav je u pitanju i zaista neki neverovatan spoj koji tu postoji. I postoji ta nemačka reč “Hassliebe”, ono “Hate Love”, mržnja i ljubav u isto vreme, ali mislim da ipak ljubav uvek prevagne. U pitanju smo Kiza i ja, znači mi smo tu od samog početka i naravno mnogi drugi ljudi koji su se pridruživali i koji su učestvovali u celoj priči sa nama. Ali između nas dvojice postoji neka strahovita muzička hemija koja je oduvek deistvovala, od prve sekunde kad smo se pronašli i ja za to nikada nisam pronašao neku alternativu ili nešto što je jača droga od toga. I zato sam radio sa mnogim dobrim bendovima i u Srbiji i izvan i na raznim mestima, ali Presing je uvek bio nešto posebno i kad god je bilo mogućnosti da to funkcioniše vraćao sam se Presingu i želeo da što više stvorimo stvari. Međutim, mnogi faktori su bili tu remetilački i nismo uspeli ni možda ni trećinu onog da uradimo što smo mogli i želeli.

 

BB: Kiza je znači Zoran, koliko sam shvatio?

VM: Zoran Radović, da.

 

BB. Vas dvoje ste osnivači benda, a zajedno ste pretpostavljam proživjeli mnogo, pa ću sada citirati iz jednog intervjua koji je Zoran dao za popboks, kaže: “dosta sukoba, no i velikih muzičkih iskustava”. Meni sve to djeluje kao da ne možete jedno bez drugog odnosno bez zajedničkog stvaranja i sviranja glazbe. Dali je to tako? Na kraju izgleda da je..

VM: Apsolutno je tako. Mi se stalno sukobljavamo, tu se stalno neke varnice dešavaju, ali se isto tako strahovita vatra stvara od tih varnica. Ne mogu ništa drugo da kažem osim da, eto, koga zanima može da dođe i da oseti tu neku.. ja to zovem muzičkom hemijom koja tu postoji i nešto jedinstveno je u pitanju. Znači, prosto sa raznim muzičarima sam doživeo razne interakcije, no ovo je nešto najsnažnije što ja imam i najveću slobodu ujedno imam u tom spoju, a sloboda je u muzici strahovito važna.

 

BB: Je. Idemo na daljnje pitanje. U svojoj diskografiji Presing, koliko sam uspio ja čuti, je pokrio mnogo žanrovskih teritorija. Čitao sam u intervjuu koji si ti dao za popboks kako se po pitanju glazbenih žanrova smartaš nesvrstanim. Moje pitanje je: Dali je, iz albuma u album, taj promjenjivi glazbeni izričaj nešto što se unaprijed definiralo prije odnosno prilikom snimanja pjesama i albuma ili je to nešto što se jednostavno desilo?

VM: Nikada se nije unapred definisalo, uvek smo instinktivno sledili neku inspiraciju u datom trenutku. Uvek je bilo spontano, nikad nije bilo: “E sad ćemo napraviti, ne znam, reggae pesmu ili ćemo napraviti grunge ili ne znam ni ja šta, nego smo svirali i to bi dobilo neki prizvuk. Često je bubnjar bio taj koji to povuče u neki žanr, nikada se nismo opredeljivali ili smo želeli da učestvujemo u tome. To ima i svoju cenu dosta jaku jer bend za koji možeš reći: “E, to je dub bend”, on odmah ima svoju definisanu publiku i njega lako udomiš bilo gde, i na festivalima i na nastupima bilo gde, samo kažeš eto taj bend svira dub i odma se zna šta će se s njim. A sa nama niko nikada nije znao šta će i gde će nas svrstati i mi isto nismo hteli da se svrstavamo. Znači, crossover onako sam po sebi, nismo ni crossover hteli da budemo nego nam se, ono, što nam se u datom trenutku sviralo to smo svirali i tako i dalje radimo i nemogu ni sam da ovako rekapituliram koje smo sve mi žanrove dotakli niti je bitno u ostalom.

 

BB: Onda jedno podpitanje: Dali je taj izričaj definiran možda nekom drugom glazbom koju ste slušali odnosno u vrijeme kad ste snimali te pjesame?

VM: Jeste, dosta je sve tu utecalo, ali mi smo uvek imali želju da zvučimo malo drugačije od svega onoga što se nama dopada. Znači, da ne reprodukujemo, da ne odsviramo stvar onako kako je odsvirao neko ko nam se dopada u određenom periodu. Naravno da je jako važno, da su svi ti ljudi jako važni i utjecajni sa raznih strana na koje smo se ovako pozivali ili sa kojim smo, zapravo bih rekao da smo imali neku vrstu komunikacije sa uzorima. Hteli smo nešto da dodamo na to što oni kažu, takoreći. Tako da jeste, bilo je uvek uzora, ima ih i sada ali nisu to neki uzori koji nas vezuju da ličimo na njih.

 

BB: Od samih početaka benda Presing pa do danas prošlo je nešto više od četvrt stoljeća, a iza vas su četiri studijska albuma koje je kritika dosta hvalila.

VM: Samo četiri.

 

BB: Zanima me koliko si zadovoljan sa svime postignutim u tom smislu?

VM: Zadovoljan sam tim albumima, lepi su neverovatno, pogotovo ti stariji koje sada slušam. Eto, govorili smo o prvom albumu, prosto mi je neverovatno šta smo mi odsvirali sa tih dvadesetak, daveset i jednom, dvadeset i sve godine, koliko je to sve zrelo zvučalo, a s druge strane i iskreno kao što dolikuje tim godinama. Mislim da mi tu iskrenost nismo izgubili, meni se tako čini. A opet ovo što smo u skorije vreme uradili je recimo, poslednji album je jako mnogo u interakciji sa kompjuterima i sa nekim spravama tako pomagačkim, a čini mi se da ipak nismo dozvolili da nas ti kompjuteri uzmu pod svoje i tu se dogodila isto neka zanimljiva interakcija. Mislim da u svakom trenutku zvučimo onako kako zvuči vreme u kom je to nastajalo, a postoji i neka vanvremenska komponenta, možda sam neskroman što to kažem, ali nekako kad poslušam te ranije radove ne zvuče mi kao da ih je pojelo vreme. Zvuče kao da su maltene jučer snimljeni.

 

BB: Osim glazbe, članovi benda bavili su se i bave se i drugim vrstama umjetnosti, koliko sam uspio na internetima pročitati i istražiti. Može li se reći da su i neke druge vrste umjetnosti utjecale odnosno da utječu na glazbu benda Presing? Ili u suprotnom slučaju, koliko je glazba benda Presing možda utjecala na neke druge umjetnosti? Koliko znam, ti si dva romana napisao i objavio, koliko je glazba tebi utjecala na taj neki tvoj rad u drugoj umjetnosti?

VM: Jako mnogo utječe muzika i ja ni jednog trenutka nisam krio da je za mene muzika vrhunska umetnost planete. Nema ničega što je veće i važnije od muzike, za mene.

 

BB: Nema.

VM: I uopšte nije slučajno to što su na Voyager poslali muziku. Poslali su Chucka Berrya, Bacha, Beethovena, a slikarstvo baš i nisu.. i šta ja znam. Jesu verovatno ali ipak je najbitnija ta muzička i zvučna poruka. Moje pisanje, mislim da se svakog sekunda tu oseti da je to muzičar napisao i jako mnogo ima interakcije sa muzikom, razmišljanja o muzici i ona je uvek deo priče, sastavni deo, važan deo. Ponekada je tu u pitanju onako neko, šta ja znam, filozofsko razmišljanje o muzici ili nekakvo drugačije. Važno mi je to što pišem, naravno, nekim sticajem okolnosti nisam uspeo da studiram ono što sam hteo, a to je jazz akademija, pa sam eto završio književnost kao neki svoj drugi talenat koji sam uspeo da oplemenim tim učenjem, dok sam muziku više onako sopstvenim silama saznavao stvari koje su mi važne za muziku. A tako negde i Kiza Radović, moj drugar s kojim sam u bendu. Neki ljudi za njega kažu, i to ne neki bezvezni, Vladimir Arcenijević je recimo rekao za Kizu da je najveći živi srpski pesnik i ja se potpuno slažem s tim, samo što je u pitanju divlji pesnik i nikako se neda pripitomiti i ne želi da se pripitomi, ne želi da malo neke discipline unese u to svoje stvaranje i to ga strahovito košta i ostao je u undergroundu samim tim što nije hteo da ni jedan sitni kompromis napravi. Nedavno su ga pozvali, bilo je neko veče punk poezije u okviru projekta Pesničenje i trebalo je da Kiza bude faktično zvezda večeri tu, međutim on je samo rekao: “Ma ne dolazi u obzir, palite, ne zanima me”. I eto, sebi je samim tim smanjio čitalačku publiku za tih, ne znam, dvesta-trista ljudi koliko je tamo bilo. To je njegova priča, znači piše sjajnu poeziju i za to zna dvedesetak ljudi ili koliko već. On se bavi i slikarstvom u nekoj meri, ja sam se bavio još raznim stvarima, napisao sam i jednu TV seriju, i sa dramom dolazim u dodir, ali to je sve nekako sekundarno zato što u tom trenutku nije moglo da se bavi muzikom onako kako sam hteo, pa eto kao, hajde da ispunimo vreme, pa sam nešto i pisao.

 

BB: Znači prvo glazba a onda sve ostalo?

VM: Da, da. Daleko bi mi bilo draže da sam to vreme proveo u nekom dobrom studiju i izdao još deset albuma.

 

BB: Dobro, ali okolnosti su takve da život je takav da uvijek ne može čovjek uraditi ono što želi.

VM: Da.

 

BB: Ajmo na jedno pitanje iz mojeg područja interesa. Meni se čini da je u posljednje vrijeme sve manje bendova iz ovih zemalja takozvane Jugoslavije odnosno sada bivše Jugoslavije koji se odlučuju pjevati na materinjim jezicima. Koje je tvoje mišljenje o bendovima koji, ajmo reć “bježe” od tih svojih materinjih jezika i pišu odnosno pjevaju pjesme najčešće na engleskom jeziku?

VM: Pa nemam ništa protiv toga i nekih mojih par bendova su bili na engleskom. Meni je engleski jezik na kojem sanjam, podjednako dobro ga znam kao i srpski i neki put i razmišljam i mnogo lakše pišem na engleskom, ali ne želim da pišem na engleskom. Napisao sam prvi roman najpre na engleskom pa sam naknadno pisao novu verziju, nisam prevodio nego sam pisao novu verziju, po tim motivima sam napisao nešto na svom jeziku. Slično je sa bendovima koji to rade, daleko je lakše pevati na engleskom jer je, ima strahovito mnogo kratkih slogova i to je užasno zahvalno za muziku jer naš jezik, kako god se zvao i ja ga smatram za zajednički, ima puno nekih dugih i nezgodnih reči, mnogo suglasnika, prosto nezgodnih elemenata za poeziju, a naročito za pevanje i naročito za tu ritmiku koju ima rock i pop muzika. Onda treba čovek dosta da se pomuči da bi napisao tekst koji dobro zvuči na tom našem jeziku. Engleski je onako instant, kako da kažem, kao kuvati pire krompir iz vrećice u odnosu na ono sve ljuštenje krompira i sve ono što sledi u onoj tradicionalnoj verziji. Kažem, nisam uopšte nešto ratoboran prema ljudima koji stvaraju na engleskom, ali sam iako zaista jako dobro znam engleski odlučio da neću stvarati na engleskom više. Napisat ću još jednu kratku priču čisto onako da, tako sam je doživeo da treba da bude na engleskom i toliko od mene, toliko će engleski dobiti od mene. Dovoljno ljudi ga već koristi, a naš jezik se osiromašuje time što ne stvaramo na njemu i što ga ne razvijamo kroz to svoje stvaranje. To je sad, eto, neka vrsta zamerke, ali kažem uvek mi je u redu ako neko odluči da stvori na bilo kojem jeziku u suštini, uključujući i engleski.

 

BB: Super, odgovorio si mi na pitanje. Ja se slažem s ovim što si rekao da je veći izazov i da je time plod slađi, odnosno barem ću ja to tako zaključiti.

VM: Pa nekako i ljudi u drugim zemljama sve manje obraćaju pažnju na to na kojem je jeziku. Znači, sve lakše je komunicirati i na svom sopstvenom jeziku i na bilo kojem. Tako i ja sve više slušam neke muzike na raznim jezicima i uopšte mi ne smeta. Mora se čovek potruditi da razume, da pronađe neki prevod, ali kad to pronađe nekako se uvek shvati da je bolje što je to baš na tom jeziku.

 

BB: Jasno. Ajmo malo na glazbenu scenu.. kako gledaš na situaciju na regionalnoj glazbenoj sceni danas? Ovdje mislim na alternativnu glazbu, a ne na mainstream i neki turbo-folk za koji koliko čujem cvjetaju. Ima li pomaka prema naprijed?

VM: Ja mislim da nikome ne cvetaju ruže. Evo tu smo sad, stvorila se neka nova komuna, prije je bio Bigs pa se dosta tog društva preselilo ovde odakle se ja sada javljam, to je zgrada Jugošpeda, isto na Senjaku u Beogradu i tu ima, koliko sam ja uspeo da izbrojim, trinaest studija sada i pojavljuju se tu i narodnjaci. Vidim da i njima nije baš jako fino i da i oni mere koliko će dugo održati probu, dali će platiti dva sata ili tri i sve ostalo. No nebitno, ima dobre muzike, uvek je bilo i uvek će biti, ali je to sad sve više prepušteno teroru tržišta. Kako da kažem, liberalna ekonomija je uplivala i u taj segment i sve je prepušteno toj stihiji, sposobnosti stvaralaca samih da se bave marketingom, što kao nema svako taj talenat. Ja sam proveo nekih dvanaest godina radeći u nekim advertising agencijama i zaista sam dosta naučio o tom zanatu, ali nisam uspeo da ga povežem sa svojom umetnošću ni jednog sekunda. A ima ljudi koji imaju prirodni talenat za to i onda nekako oni isplivaju napred. Ovih dana je doprela do nas jedna spravica koja je u Zagrebu nastala i zove se VibraBox pa preko toga smo čuli moji drugari i ja dosta neke muzike iz Hrvatske, alternativne, koja je potpuno sjajna i na osnovu toga što sam čuo meni se čini da je kod vas neuporedivo bogatija scena i bolja nego ova naša. S druge strane recimo kad to preslušam pa mi se nešto dopadne, ima ovaj prokleti Shazam u telefonu, ta aplikacija, koja prepoznaje šta je u pitanju, međutim 90% tih stvari uopšte Shazam ne prepoznaje. Što znači da ti ljudi nisu ni tu elementarnu stvar uradili da se malo, kako to da kažem, identifikuju svoju muziku digitalno. Postoji taj neki kod ISRC ili kako se to već zove koji prosto omogućuje tu elementarnu stvar, da još netko negde sazna tko si i šta si ako te čuje. Ljudi imaju strahovitog dara da naprave dobru muziku., ali da je iskomuniciraju ostatku čovečanstva, to najčešće nije slučaj nego eto, koga izvuče iz onog za loto, kako se zove ono..

 

BB: Bubnja?

VM: Da, iz bubnja. Bukvalno je tako uvek bilo, ko je imao tu sreću da ispadne iz tog bubnja taj je postajao nešto kao uspešan, itd. Ona prava muzika koja mene zanima je na nekim drugim mestima i ja ću se uvek truditi da tragam za njom.

 

BB: Možeš li nam otkriti koja su to mjesta? Dali su to neki klubovi? Ili nekakve trgovine ploča? Gdje otkrivaš takvu muziku?

VM: Pa, nema pravila uopšte. Jeste, da, te prodavnice ploča su mi oduvek bila omiljena mesta gde prosto onako uđem i provedem tipa dva dana. Kampujem tamo i pronađem neke stvari koje se meni učine po instinktu.. za koje nisam nikada znao, vidim samo omot i osetim neku vibraciju sa te slike i iz naziva pesama, ali retko kad sam pogrešio. Znači, to je jedan izvor bio, to je tako još iz najranije mladosti, a sada imam milion nekih drugih mogućnosti. Verovatno je sasvim isto svima, internet, radio, blogovi, festivali razno-razni, ili prosta komunikacija sa ljudima. Postoje ljudi za koje znam da imaju sličan ukus kao ja, i oni su, neki su u Americi, neki su u Brazilu, neki su u Rusiji, svi smo sada to globalno selo i to za čas iskomuniciramo. Kad se u Gvatemali pojavi nešto dobro, mi to već znamo u roku od 15 sekundi. Sasvim je već postalo manje-više nebitno gde se to dešava, a bitno je da dopre do nas.

 

BB: Jasno. I na kraju dobra glazba uvijek dopre do nas.

VM: Pa nekako, ja se barem nadam.

 

BB: Vratimo se malo na vašu glazbu, posljednji album “Neurokrem” objavljen je 2014. godine. Radite li možda na nekim novim pjesmama odnosno gdje se Presing nalazi danas?

VM: Presing se danas nalazi, eto, u studiju. Okuplja nove sjajne ljude, jako mlade i oni donose neke nove kvalitete, a naravno ima i nas matoraca koji smo tu od samog početka. Pridružio nam se, to je bilo jako prijatno iznenađenje, naš stari saradnik sa prvog i drugog albuma, Dušan Petrović. On je poznat još kao osnivač benda Duh Nibor iz 80-tih, znači čovek koji sad ima 50 i nešto, saksofonista, flautista, takođe je u Fish & Oil jazz bendu. On je poželeo da bude basista Presinga, iako već 30 i nešto godina svira skoro isključivo saksofon i duvačke instrumente, odjednom je poželeo da bude basista, da se vrati jer je bio basista nekada i on nam je doneo tu neku strahovito lepu novu energiju. Onda nakon njega nam se pridružio iz Ansambla Renesans momak koji se zove Aleksandar Jovan Krstić, on sa nama svira flautu i nevreovatno je talentovan, kreativan beskrajno, biće nam strahovito drago da ga predstavimo zagrebačkoj publici. Imamo i jednog klasičnog kompozitora koji se zove Pavle Popov, međutim on pored toga što je klasično obrazovan je itekako potkovan u pop muzici, isto tako mladić koji ima nekih 27 godina sada, Jovan Krstić ima možda godinu manje od njega. Sa njima kuvamo nešto novo i to sve bolje zvuči, interesantnije i jako mi je drago što ćemo baš sa tim ljudima doći u Zagreb u nekom onako najboljem svojem izdanju možda ikada.

 

BB: Izvrsno, znači, osim što ste okupili mlade nove snage, koliko sam shvatio u studiju ste i vjerojatno radite na nekim novim pjesmama za neki nadolazeći album?

VM: Da, apsolutno.

 

BB: Izvrsno. I da se malo referiram odnosno mali osvrt na nadolazeći zagrebački koncert koji je najavljen je za 25. 5. četvrtak kada u Klubu Močvara nastupate zajedno s Bitipatibi. To će vam biti prvi nastup u Zagrebu?

VM: Da.

 

BB: U cijeloj karijeri, nevjerojatno, a?

VM: Da, to i ja prosto ne mogu da verujem da je to tako ispalo, ali možda je i dobro što je tako jer smo došli onako kao zreli muzičari i šta ja znam, ljudi vole da vide mlade ljude na stageu, ali ja mislim da smo mi i dalje mladi.

 

BB: Pa bitno je kako se čovjek osjeća, jel tako?

VM: Pa da, da. Ja se stvarno osećam kao mlad i ne vidim zašto nebi to tako i bilo.

 

BB: Izvrsno. I što možemo očekivati osim izvrsne svirke s talentiranim starim i mladim glazbenicima?

VM: (Smijeh) Pa ne znam ni sam šta da očekujemo, ali verujem da će biti fenomenalno jer to nosi sa sobom neku emociju. Ta naša tolika želja da imamo komunikaciju baš sa zagrebačkom publikom koja se akumulirala tokom svih ovih godina. Strašno smo se nekako frustrirano osećali, s jedne strane je bilo lepo što su naše kolege razne dolazile u Zagreb da bi svirale, a kao taj deo kolača nama nikada nije pripao. I onda smo malo tugovali zbog toga i uskraćeno se osećali. E sad ćemo nekako uspeti to da podelimo. Pa ja mislim da stvarno tko god bude došao da će osetiti  nešto posebno od nas, onako da smo dali 199 % sebe, možda i više od toga.

 

BB: Izvrsno. Ja se veselim koncertu, da ponovim za sve one koji nisu čuli, četvrtak 25. 5. klub Močvara, Presing i Bitipatibi. Prvi nastup benda Presing ikada u Zagrebu, ja mislim treći nastup benda Bitipatibi. Vladimire, hvala ti na vremenu i odgovorima i vidimo se u četvrtak 25. 5. u Močvari!

VM: Hvala i tebi, jako se radujem susretu!

Piše: Bojan Bojkov